A pagan of the good times

Konačno su stigli rezultati IELTS-a, mislila sam da nikad neće. Potajno sam i željela da ne dođu, ali ipak zadovoljna sam. Prosječna ocjena mi je 7.5. Slušanje 7.5, Čitanje 8, Pisanje 6.5, Pričanje 7. S obzirom da je 9 maksimum, a nula minimum, ja sam zadovoljna rezultatima. Slušanje i pričanje je moglo biti 8, ali sa njihovim idiotiskim kriterijumima 8 je teško dobiti, o 9 ne mogu ni da maštaju ljudi koji pričaju engleski od rođenja, a ne mi. Bar mi tako rekoše. Sve u svemu, ja sam zadovoljna.

Kontam nešto kako sam ova dva – tri dana jako emotivna. Ne znam što. Valjda mora jednom godišnje to da naiđe. Nisam emotivna po prirodi, ne zato što glumim ledenu kraljicu kao ove silne žene što glume. Ja sam prosto takva. Ako plačem, to je jednom godišnje i vezano je vjerovatno za knjigu, film ili smrt kera na filmu. No, biti emotivan je dobro, izbaciti sve iz sebe je dobro. Ovo što sam ja, nekad je dobro, nekad ne.

Isto tako, shvatila sam da svako zaslužuje mir, da svako zaslužuje da mu se ublaže posljedice sopstvenih izbora. Ako sam u mogućnosti nekome da to olakšam, hoću. Ne mogu nikoga da mrzim i ne želim nikoga da mrzim. Nisam takva. Ovih dana sam u takvom raspoloženju da bih sad mogla početi plakati, a nemam razlog stvarno.

Takođe, ponekad moje reakcije kasne. Tek nakon što se nešto dogodi, posle recimo sat ili dva, ja počnem reagovati. Ne znam zašto je to tako. Ali, dešava mi se često u zadnje vrijeme. Isto kao da sam nesposobna da reagujem u datom trenutku.

Sledeći post će biti o knjizi koju čitam, koja me je bukvalno oborila s nogu! Moram ovdje da napišem, jer sam prošli put zaboravila šta sam htjela pisati.

Evo sjetih se konačno da imam blog. Nisam imala ni želje ni inspiracije za pisanje, ali evo od juče je imam, pa bi bio red da nešto napišem. Prvo, post će biti dug i drugo, čekam rezultate IELTS-a, koji će biti 14. ovog mjeseca, do tada ću umrijeti od stresa jedno pedeset hiljada puta, ali nema veze. Vidjećemo, ništa ne smijem da prognoziram.

Nešto sam razmišljala o ljudima koji su neljubazni, odvratni, čak i ako se radi o običnom “Dobar dan” kada uđeš u prodavnicu ili kada nekoga nagaziš slučajno u prevozu, šta god. Ali, ima toliko ljudi koji su neljubazni, nervozni, da bi te najradije očima usmrtio na licu mjesta da je ikako moguće. Razumijem ja da naiđu dani kada je čovjek nervozan, nezodvoljan, kada se nešto desi na početku dana i teško je da će dan ispasti super. Ima još mnogo faktora te neljubaznosti, npr. odgoj, nezadovoljstvo privatnim životom, poslom, djecom, šta god. Ali, opet moje mišljenje je da ma šta god da ti se dešava u životu ili tog dana, nema razloga da se dereš na nekoga ili da vrijeđaš nekoga, da budeš neljubazan uostalom.

Ja zaista ne vidim razlog tome. Uvijek sam smatrala da treba biti ljubazan prema ljudima koje ne znaš, pogotovo ako radiš sa ljudima. I jedina stvar koja može da opravda to ponašanje su propali snovi. Neostvareni snovi, nije se poklopilo kako smo željeli, i sve postane crno i odvratno, čovjek izgubi volju za životom, za svim. Jasno mi je i to, ali mi nije jasno zašto bi nešto toliko ozbiljno trebalo da ubije svu dobrotu u meni, svu ljubaznost koju imam i koju sam naučila.

Zašto da loše u mom životu toliko utiče na mene, da mi promijeni mentalni DNK? Nisam još u toj situaciji kada su mi snovi propali, ali neki već jesu, bila sam razočarana što neke stvari nisu onakve kakve sam željela, ali to sam shvatila kao lekciju da možda to nije trebalo tako biti, da ovo gdje sam sad i ovo što mi se dešava i što mi se dešavalo je ispalo odlično.  Uvijek nastojim i nastojaću da uočim i naučim lekciju svake situacije. Neke stvari moraju da se prihvate, jer nas nešto drugo čeka.

Sada idem na drugu temu. Imam jedni drugaricu koja mi je kao bila najbolja nekad, i sa njom sam shvatila da godine prijateljstva ništa ne znače, ako to prijateljstvo nije iskreno. Ona nikada nije bila iskren prijatelj. No, to je druga tema. Ona je osoba koja je spremna da te uvjeri u suprotno, čak i ako si ti sam prošao kroz nešto, a ona nije. Recimo, ja kažem kako je na prikazivanju filma bilo mnogo ljudi, puna sala. Ona će reći da nije bilo ljudi, iako ona upošte nije prisustvovala tom događaju, svoju svaki rečenicu zasniva na tome da je neko njen bio prisutan i rekao kako je bilo malo ljudi, nema veze ni ako ta osoba nije prisustvovala, ona će mene da ubjeđuje pola sata kako je bilo malo ljudi, iako sam ja gledala film u sali punoj ljudi. Kako to funkcioniše pitate se? Pitam se i ja čitav život. Na kraju samo kažem: ” Ma ja, dobro. Nije bilo ljudi. Svejedno.” Jer drugačije ne može. Tu osobinu kod ljudi ne mogu da shvatim, dobro je biti tvrdoglav ponekad, ali misliti da si stalno ti u pravu i kada milion puta nisi, to ne mogu da smislim. I tačka.

Danas sam tako čistila dio sa knjigama sa fakulteta, i naišla na neke stare uspomene i bilo mi je drago što ih imam. Shvatila sam još jednom, da u životu ne treba žaliti zbog nečega što nam se dogodilo, jer nam je tada bilo lijepo, kako god da se završilo, i kako god da je prošlo, vrijedilo je. I najvrijednija je naučena lekcija.

Shvatila sam da iako nisam željela taj fakultet koji sam završila, poprilično skoro, na kraju je ispalo baš ono što želim da budem. Jedno vrijeme sam mislila da to nije za mene, da ja to ne želim. Međutim, baš to želim. To mi je jako lijepo, i volim to. Nadam se da ću uspjeti time i da se bavim sutra.

Ne žalim ni za čim. Nemam razloga. Sve što mi se dogodilo, dogodilo se sa razlogom, i jako sam zahvalna na svemu. Nas svemu što imam, što sam imala, što ću imati. Šta god da me čeka u životu, sigurno će biti nešto što želim, pa u kakvom god obliku došlo. Upravo zbog toga ne polažem određene nade u svoje snove, jer vjerujem da će se sve složiti kad – tad. Ispašće baš onako kako želim, možda malo drugačije, ali ipak hoće. Vjerujem u to, a kažu da je vjerovanje već pola posla.

Evo ne znam. Odgledah još jednu seriju u cugu i sad sam u šoku. Po četiri epizode na dan, znam ja to i bolje, sa čak cijelom sezonom u jednom danu, ali takva situacija. Ovo nije za pohvalu, ovo je bolest.

Serija me je oduševila, i totalno sam opsjednuta sa njom. Nažalost, nove sezone nema do kraja septembra, a to mrzim. Onako kad mi počnu na kašiku davati epizode, hoću da se ubijem. A, ne mogu da čekam da oni završe sa sezonom, to bude oko devet mjeseci manje – više, sa prekidima u zimu, bla, bla.

The Blacklist je kriminalistička serija o FBI agentu Elizabeth Keen i kriminalcu, (koji je na listi FBI najtraženijih kriminalaca zbog informacija koje zna) Raymond Red Reddington. Inače, glumi ga James Spader, što govori za sebe. On sarađuje sa FBI i pomaže im da uhapse sve kriminalce iz Redove crne liste, to su otprilike svi sa kojima je on sarađivao ili sa kojima se susreo. No, ima tu i nešto više. On je tražio isključivo da radi sa Lizzy i njih dvoje su pravi tandem u love/hate relationship. Ne ljubavnoj vezi, već je to više veza kao između oca i kćerke.

Ja mislim i 100% sam sigurna da je on njen otac (serija se mora pogledati radi dodatnih i važnih detalja), iako su nas naveli na to da on možda i nije njen otac. Jeste, i to će se ispostaviti. Sad je sve ostalo nedorečeno, i Lizzy i Tom, i Lizzy i Reddington, Cooper i ostali. Ne znam, evo. Sanjaću ih noćas.

Do septembra, tu su druge serije koje se daju na kašiku, ali tako je kako je. Sad kad nemam više epizoda serije The Blacklist, počeću da čitam kultnu knjigu “Lovac u žitu”, da vidim i to čudo.

 

Kao prvo, ne znam zašto rijetko pišem. Nemam neke inspiracije sad. Vježbam engleski, pa mi to ubije svu inspiraciju. Približava se dan polaganja IELTS testa, ali nastojim da budem pribrana i smirena, da ne pravim buku oko toga. To je samo još jedan test, koji uopšte nije Babaroga koliko mi se i sada čini. Biće to dobro, znam. Ali, ne mogu da se opustim.

Drugo, iskreno čekam kada će se nešto dogoditi u True Detective. Jes’ da je treća epizoda, razumijem, ali nekako mi je i dalje sporo. Ponekad se uhvatim da gledam kroz ekran, uopšte ne znam o čemu pričaju. Ne drži mi pažnju kao prva sezona. Prvu sezonu i danas dan volim. Ali, hajde. Čekaću.

Preporučujem i Blacklist. Meni se sviđa, jer volim takve serije. Isto tako, čekajući Hemlock Grove je kao čekajući Godoa, ništa se ne zna. Tyrant ide dobrim putem, serija Wayward Pines me kupila do kraja života, Devious Maids su mi carice, volim ih baš.

Sinoć sam gledala jako dobar film, i baš me potresao. Priča je o Prvom svijetskom ratu, i djevojci koja je željela da postane pisac, a to je i postala nakon što je volontirala kao medicinksa sestra tokom rata. Rađen je po istinitom događaju, što ga čini još težim. Plakala sam na kraju, jer je rat stvarno nešto najgore što može da se dogodi, i mi ovdje najbolje znamo kako je to teško i razarajuće i osjećamo te posljedice i danas. Ne treba kriviti samo jednu stranu, u ratu svi gube, to je najteže nešto i nadam se da se više nikada neće ponoviti.

No, ja sam otišla jako daleko od teme o kojoj sam htjela pisati. Muškarci me izuzetno nerviraju. Ne volim ih nikako. Obični smrtnici su takvi idioti, i ko mi kaže da generalizujem, de neka mi nađu jedan primjer koji nije idiot. Hiljadu puta sam prošla kroz situaciju u kojoj odgovor na poruku nisam nikad dobila, a pri tom ja nisam započela razgovor. Prvo, i najvažnije, jako je nekulturno tako nešto uraditi. Drugo, zašto? Prsti otpadaju ako se otkuca odgovor: “Sve je super. Radim.” Je li tako? Očigledno to iziskuje takav intelektualni i fizički napor, da je nemoguće to uraditi više od jednog puta. Svakog momka kog sam upoznala bio je kreten, svaki na isti kalup. Žene jesu konji isto, ali sada ne pišem o ženama.

Jedini muškarci koji nisu kreteni su Jay Gatsby, Viktor iz Ruske zime, Mr. Darcy, Augustus Waters i mnogi drugi izmišljeni likovi, zbog kojih ću ja biti baba sa 23. 000 kerova i bibliotekom, što svakako nije loše!

True Detective je krenuo sa drugom sezonom još prošle sedmice. Prva epizoda mi je bila pomalo spora, ali to je standardno za prvu epizodu. Sviđa mi se. Ne toliko jako kao prva sezona, mada rano je reći. Rano je za predviđanja takve vrste. Za sad mi je odlična. Prva sezona je imala malo mračniji ton, mada i ovdje toga ima. Iako i dalje nema naznaka okultnog ubistva. The yellow king će vazda ostati urezan u moje pamćenje.

Još ne znam šta je to toliko poremetilo onog mladog i prelijepog policajca, pa se ponaša kao psihopata, ali doći ćemo do toga, nadam se. Serija je odlična, i svima je preporučujem. Uvijek sam obožavala kriminalističke serije sa dozom mračnijeg skoro natrpirodnog.

Tyrant je isto tako u toku, isto druga sezona. Politička drama, neočekivani obrti u seriji, i mnogo je dobra. O, da. i Blacklist. Mislim da sve zajedno gledam oko deset serija uključujući i ove što im je status “hiatus”. To pomalo ide u bolest. Ako se ne zaustavim, biće belaja.

Više volim serije od filmova. Ponekad mi je tako mrsko gledati filmove, ali kad se navadim ne mogu nikako da odustanem.  Bolest ne bira.

Možda jesam paranoična stvarno. Ali, kao da sam odjednom uvidjela da su pojedini muškarci stvarno životinje. Još mi je Tumblr potpalio vatru paranoje, i sada sam stvarno uvidjela kakvi su predatori. Okej, znam da su žene lijepe, zgodne, divna stvorenja, jesmo. Ali, to nije razlog da joj dobacuju, zvižde, prate ili ne daj Bože nešto gore. Ne postoji opravdanje za to. I rečenice “Sama je tražila svojom provokativnom odjećom” je nešto najgore na svijetu. Djevojke i žene nose ono u čemu se osjećaju prijatno.

Ne može cura da obuče šorts zato što je sto pedeset stepeni napolju, zato što će dobiti milion pogleda što od pedofila, što od mlađih muškaraca. Nije mi jasan taj koncept. Odjeća za žene nije dizajnirana da bi provlačila muškarce, već da bi se žene lijepo osjećale u haljini, šortsu, čemu god. Ne znam, možda griješim, ali ja se ne osjećam prijatno kada me zagledaju tako. Ne osjećam se prijatno što moram da se okrećem da vidim da li iza mene ide neki muškarac i da li će mi nešto uraditi.

Znam da su i mediji krivi, jer kako smo mi učili “i vijesti ubijaju” sa hronikom i horor pričama o manijacima i silovanju, sve to utiče na nas, na naše roditelje, na sve koji brinu o nama, i čitav život provedemo u strahu od muškaraca i njihovih reakcija ako si u haljinici.

Znam da nisu svi takvi, znam da nisu svi manijaci, da nisu svi predatori. Ali, većina njih poludi i za malim djelićem kože. Ne znam kako to tako. To je prirodno kažu. Sve je individualno, znam. Ima i žena manijaka. Evo, ne znam ništa. Ali, uvijek me strah kada se vraćam sama kući. Zato rijetko izlazim posle 20h. Čini mi se da bih lakše savladala neko čudovište, nego neku budalu.

Eto. Jedno poglavlje života je završeno. Za studiranje nikad nije kasno, čovjek može uvijek početi, nastaviti ili završiti to poglavlje. Jako je korisno, tako odrastamo, učimo i o životu i o nekim stvarima za koje mislimo da nam neće nikada trebati. Mada, ja smatram da je sve korisno za nešto. Tužna sam što se završilo to poglavlje. Bilo mi je tako lijepo, i sve bih isto uradila. Opet bih upisala isti fakultet, na istom univerzitetu ma šta pričali o njemu, sa istim ljudima. Ništa ne bih promijenila. Mislim da je to bio najbolji period mog života. Posebno ova četvrta godina. Želim i master, ali o tom po tom.

Ponekad mislim da sam stvarno luda ili da sam pala sa Marsa. Slušam koleginice kako pričaju o žurkama, kako odu u svoj rodni grad, svojima se i ne jave, kriju se da ih ne vide, idu sa nepoznatim momcima, ganjaju ove u kešu. Svako veče ili barem svaki vikend idu na žurke, splavove, znaju milion ljudi, ljube tuđe momke ili kao što rekoh sasvim nepoznate, dopisuju se sa deset različitih. Eto, mene to nikad nije zanimalo. Nikad me nije privlačio takav način života. Nije da to osuđujem, naprotiv meni je to okej, jer tako većina mladih danas živi. Ali, ja nikada nisam.

Žurke i izlasci su me uvijek smarali, uvijek bih radije ostala kući da gledam neki film ili da čitam knjigu. I kad izađem smorim se. Prosto sam takva. Dok moji vršnjaci i prijatelji baš vole da izlaze, da se provode. A, ja to prosto ne volim. Znam da je svako drugačiji i to je okej, ali danas sam pomislila “Bože ja sam baba u odnosu na ove ljude oko mene!” Nisam se sekunde osjetila boljom od njih, niti mi je žao što nisam takva, samo sam shvatila da odskačem, kao da sam s Marsa pala.

Svako voli drugačiju vrstu zabave, i znam da ima i ljudi poput mene negdje na svijetu, ali ovi oko mene su skroz različiti od mene. Ne dešava mi se ovo prvi put, dešava se po hiljaditi put, u jednom trenutku sam pomislila ” Da li ja uopšte živim jebote?”. Naravno da živim. Uvijek sam radila ono što volim, uvijek sam radila ono što me čini srećnom, a žurke, nepoznati momci i laganje svojih roditelja po meni nisu definicija dobrog provoda, života šta god.

Off the record, mislim da ću umrijeti i žaliću što nisam imala deset hiljada kerova oko sebe tokom svog života. I to ne samo cuka, već i mački.

Evo ovih dana ne znam gdje mi je glava. Od jednog ispita koji je ostao da se uči, nastao je haos, od jednog se napravio još jedan plus dva seminarska. Za sve četiri godine, napisala sam tri seminarska, i to dva u ovoj završnoj godini. Oba su bila moranje. No, odoh predaleko. Najgore je što je jedan ispit sutra, a drugi u subotu. Fešta.

No, to nije poenta ovog posta. Cilj mi je bio da napišem kako je jako teško naći osobu koja će biti sve u jednom, tj. bar približno sve u jednom. To je definicija srodne duše. Neko ko će biti tvoj najbolji prijatelj, tvoj momak, tvoj ljubavnik. Sve u jednom. Neko ko će te podržavati, čak i kada misli da ideja nije toliko dobra, neko ko će biti tu za tebe i kad je loše i kada je sve savršeno. Hajd’ to nađi. Jašta. Jedva skrpiš da nađeš prijatelja danas, a ne nekoga ko je sve to u jednoj osobi. Jako je teško to naći. I obično kada neko nađe srodnu dušu, to je to.

Opet volim okrenuti na onu dobro poznatu “Za svakog postoji neko”. Možda, možda ne. Sve zavisi. Evo, moje drugarice iz srednje i osnovne se vjerile, neke se udale, rađaju drugo dijete. Mene spopadaju đedovi.

Najljepše stvari se događaju kada čovjek izađe iz svoje sigurne zone. Jeste najljepše kada si ti u svojoj čauri, u svom svijetu. Ali, kada povremeno izađeš iz čaure, jako lijepe stvari se dešavaju.

Sinoć je bilo apsolventsko veče, i bilo je prelijepo. Čitav dan je bio savršen. Puno smijeha i pozitivne energije, spremanje bez nervoze, sve je bilo predivno. Sinoć gledam one ljude i u jednom trenutku mi je bilo tako žao što ih više neću viđati tako često, i kako ćemo se svi razbježati i kako su te četiri godine brzo prošle kao četiri mjeseca. Ali, to je tako.

Bitno je povremeno izaći iz sopstvene čaure i doživjeti neke drugačije stvari. Treba proširiti ograničenja što dalje, i biti u situacijama koje inače izbjegavamo. Tako rastemo, tako učimo.