Don’t do that

Aplauz za moje jako redovno pisanje. Mislim da nisam nikako pisala u ovoj godini. Uvijek sam se pitala zašto ljudi prestaju da pišu blogove, a to se i meni dešava. Jako je ružno i neodgovorno. Često nemam inspiracije, nažalost. Jedino o čemu razmišljam je hrana, koju knjigu početi i koju seriju početi ili pogledati novu epizodu.

Prije sam bila jako redovna u pisanju bloga, svaki drugi dan. A, sad gledaj. Jednom mjesečno. Jadno s moje strane. Nije da sam nešto masa zauzeta, uopšte nisam. Ali, nekako od avgusta sam znatno umanjila pisanje. Jako mi je žao. Pokušaću se popraviti.

U zadnje vrijeme mi se čini da me niko ne podržava u lovu na moj san. Zaista sam se jako potrudila da pokušam da dobijem stipendiju za studiranje vani, tu ima i uloženog novca i vremena, živaca, a najviše nade i motivacije. Motivacije za ostvarenjem sna, dugogodišnjeg sna. Sad kad sam apilicrala za samo tri na moju veliku žalost, mnogi očekuju da neće biti. Pitaju me stalno javljaju li mi nešto i kada će. Kažem ne znam, ubjedivši i mene da je loše što ne javjaju. A, zapravo je jako, jako dobro što ne javljaju, znači da sam određenu proceduru prošla za ovih dvadeset dana.

Ja ću svoje snove da lovim čak i ako mi ne uspije ovaj pokušaj. Neću da ih zakopam, da ih ostavim. Ne mogu. Ne mogu da prihvatim mediokritet. Naš mediokritet. Želim život u mjestu koje će me dočekati otvorenih ruku, novu kulturu, novu jezik, mjesto gdje znam da pripadam. Ne želim da prihvatim činjenicu da sam luda i da umišljam. Znam da je tamo negdje mnogo bolje. Znam da tamo negdje pripadam.

Tako da ću bez obzira na druge ljude oko mene i dalje da ganjam svoje snove. Podržavali me ili ne, vjerovali u mene ili ne, ja vjerujem u sebe i u misiju da snove moram i želim ostvariti.

Published by

sowhat

You have yourself. That is enough.

Leave a Reply

Your email address will not be published.