Utterly useless.

Već se osjećam kao kod kuće ovdje. Lakše je kada tu ima već poznatih blogera. Iskreno, mislila sam da ću mnogo, mnogo više da patim za Bloggerom, ali eto ispostavilo se da ne patim toliko koliko sam očekivala. Izgleda da sam prestala da reagujem na bilo šta, loše ili dobro. Kao što sam već pisala, kada se čovjek prvi put susreće sa nečim čudno je, ali čim se “probije led” sve je lakše i opuštenije sa vremenom. Mislim da nas nove situacije tako guraju naprijed i tako učimo i tako rastemo. To je najbitnije. Jer bez obzira kakav je rezultat te situacije, dobar ili loš, svakako treba da naučimo lekciju iz toga. Bar se ja trudim da tako uradim.

Drugo, nije mi jasna muška psihologija i mislim da ću jednog dana da napišem malu knjigu muških izgovora. Da počnem od “Obećao sam sebi da te neću prevariti, pa ne želim da budem sa tobom zbog toga” do ” Meni treba vremena i prostora da se predam mojoj muzici i gitari kao i mom poslu.” pa do klasike “Nije do tebe, do mene je, samo sam raspoložen za gledanje Teens react.” pa do ” Samo želim malo da se odvojim od telefona, treba mi vremena za sebe”. Sad da li ja ispadam psihopata tu, ni kriva ni dužna, možda previše fleksibilna, možda previše na raspologanju, možda previše tolerantna, sa sve njihovom inicijativom održavanja kontakta, ja stvarno ne znam. I nikada neću razumjeti tu psihologiju. Šta se desilo sa iskrenošću? Iskreno, lakše bih podnijela istinu i direktnost, nego zamotano u šareni papir i mašnicu na vrhu. Zar ne zvuči bolje “Ej, neću više da pričam/dopisujem/budem  sa tobom, ne odgovara mi više, ne čini mi se kao dobra ideja.” od ” Hoću malo manje da koristim telefon” ili šta već. Iskrenost i direktnost sam uvijek voljela, i tu nema mjesta za ljutnju. Možda trenutnu, ali kada čovjek sve kaže iskreno i fer, nema mjesta za ljutnju. Ljutiti se u takvoj situaciji bilo bi glupo.

Psihopata je možda prejak izraz, čudak bi bilo sasvim odgovarajuće. Psihopate su ljudi rođeni za genetskom falinkom u mozgu, tako da ovo ne može baš da se pripiše psihopatama.Grešku sam tražila u sebi dugo, ali je ne nađoh. Na kraju sam digla ruke, i to je dalo najbolje rezultate. Najsrećnija sam kada moj mir niko ne remeti, kada sam sama sa sobom, ne mučim svoj sopstveni mozak glupavim pitanjima i ćao.

Izjavila sam davno da je pas najvjernije stvorenje na svijetu. Umesto momka, ja želim psa. Jer, šta će mi momak kada imam psa. Muškarac nikada neće moći da te voli onako kao pas. Bezuslovno, čak i kada ga ostaviš kući po čitav dan, on će da te čeka i voljeće te dok je živ. Bićeš mu centar svijeta, sve ono što on zna da postoji za njega. E, sad za koliko muškaraca to možeš reći? Psi su najbolja stvorenja na svijetu, i dala bih sve da imam jednog. Najviše ću žaliti što nisam kao mala mogla da imam psa i što bih voljela nekad da sam glupa. Ni brige ni pameti. K’o gospođa bih bila. Moji rezoni ne bi prelazili preko granice države u kojoj sam rođena, gledala bih samo da nađem nekog čovjeka koji je loaded i to bi bilo to. Kada čovjek zna šta sve postoji i šta bi sve mogao da uradi od svog života, tad muke nastaju. Ali, Bože zdravlja. Sve će biti dobro. Ja samo hoću kera, knjige i The Walking Dead (plus ostale).