Eto. Jedno poglavlje života je završeno. Za studiranje nikad nije kasno, čovjek može uvijek početi, nastaviti ili završiti to poglavlje. Jako je korisno, tako odrastamo, učimo i o životu i o nekim stvarima za koje mislimo da nam neće nikada trebati. Mada, ja smatram da je sve korisno za nešto. Tužna sam što se završilo to poglavlje. Bilo mi je tako lijepo, i sve bih isto uradila. Opet bih upisala isti fakultet, na istom univerzitetu ma šta pričali o njemu, sa istim ljudima. Ništa ne bih promijenila. Mislim da je to bio najbolji period mog života. Posebno ova četvrta godina. Želim i master, ali o tom po tom.
Ponekad mislim da sam stvarno luda ili da sam pala sa Marsa. Slušam koleginice kako pričaju o žurkama, kako odu u svoj rodni grad, svojima se i ne jave, kriju se da ih ne vide, idu sa nepoznatim momcima, ganjaju ove u kešu. Svako veče ili barem svaki vikend idu na žurke, splavove, znaju milion ljudi, ljube tuđe momke ili kao što rekoh sasvim nepoznate, dopisuju se sa deset različitih. Eto, mene to nikad nije zanimalo. Nikad me nije privlačio takav način života. Nije da to osuđujem, naprotiv meni je to okej, jer tako većina mladih danas živi. Ali, ja nikada nisam.
Žurke i izlasci su me uvijek smarali, uvijek bih radije ostala kući da gledam neki film ili da čitam knjigu. I kad izađem smorim se. Prosto sam takva. Dok moji vršnjaci i prijatelji baš vole da izlaze, da se provode. A, ja to prosto ne volim. Znam da je svako drugačiji i to je okej, ali danas sam pomislila “Bože ja sam baba u odnosu na ove ljude oko mene!” Nisam se sekunde osjetila boljom od njih, niti mi je žao što nisam takva, samo sam shvatila da odskačem, kao da sam s Marsa pala.
Svako voli drugačiju vrstu zabave, i znam da ima i ljudi poput mene negdje na svijetu, ali ovi oko mene su skroz različiti od mene. Ne dešava mi se ovo prvi put, dešava se po hiljaditi put, u jednom trenutku sam pomislila ” Da li ja uopšte živim jebote?”. Naravno da živim. Uvijek sam radila ono što volim, uvijek sam radila ono što me čini srećnom, a žurke, nepoznati momci i laganje svojih roditelja po meni nisu definicija dobrog provoda, života šta god.
Off the record, mislim da ću umrijeti i žaliću što nisam imala deset hiljada kerova oko sebe tokom svog života. I to ne samo cuka, već i mački.
Bitno je raditi ono sto volis i sto tebe zabavlja a ne druge. Recimo meni jos niko nije rekao da voli satima provesti na istom mjestu i slagati puzzle od 1000+ dijelova. Tako da, ima nas jos s Marsa 🙂
I da, cestitke za zavrsen fakultet 🙂
Svakako 🙂 Znam da nas ima, i to me raduje 😀 Tako je lijepo što nas ima. 😀
Hvala puno. 🙂