Ne znam zašto se muškarci uplaše određenih vrsta žena. Ne znam šta je to što ih odjednom zakoči u komunikaciji?
Desilo mi se milion puta. A, znam i druge slučajeve. Ispočetka komunikacija se odvija super, dosta zajedničkih tema, dosta zajedničkih stvari koje volimo, dosta toga što se poklapa. I onda, odjednom muk ili rečenica poput “Moram malo da odmorim od telefona”! Mmm, okej.
Onda se uvijek pitam šta sam pogrešno rekla, šta sam sad uradila? Nekako uvijek krećem od sebe i pitam se jesam li zaista toliko dosadna da pobjegnu glavom bez obzira. Ili je možda problem u njima? Ali, opet ja sam jedna, a upoznam ovog, pa posle nekog vremena onog, i uvijek ista priča. Nemam pojma. Jedna od dogmi mog života.
No, sreća ne trošim puno vremena na takve stvari. Možda bih trebala da poradim na sebi više, da budem manje dosadna možda. Ne, i dalje ne znam u čemu je stvar.
Eitherway, I couldn’t care less.
Kompikovana tema…
Znas ona pocetna euforija; eh to daje energije… Posebno kada osjetis da ono sto pozelis da kazes ili ono o cemu mislis, da bi bil zanimljivo da kazes toj drugoj strani, a poslije nekog vremena se jave neka ocekivanja s jedne ili druge strane, kao mozda ocekivanje da se osjeti nesto sto u datom trenu sugovornika zanima ili zaokuplja.. Ili s druge strane cest osjecaj gubljenja vremena s nekim ili trosenje necijeg vremena uzaludno…
Nekako je takvo vrijeme da smo svi previse sami da bi otklonili ocekivanja s bilo kim da pricamo.. i onda dolazi do blokade.
Ne znam, vjerovatno je to u pitanju. Očekivanja, mada opet ne očekujem ja sad bajku tu. Ali, džaba. Kako god da okreneš, imaš pravo. Komplikovano je i to je tako. Možda jednom neće biti. 🙂
Recimo pokusat cu objasniti s moje tacke gledista i iz mog iskustvasva s moje tacke gledista tj s tacke mog kreativnog rada, kakav god da je, a moze se prenijeti na komunikaciju, makar sam ja tako iskusio…
Npr ja mogu da kreativno stvaram i pisem tek kada nemam zelje da nesto napisem radi nekoga… kada pisem samo da bih napisao to sto mi je na umu ili sto me zaokuplja… Eh sada, tako i komunikacija.. Zelja stvara pritisak na nas same samim tim gubimo strpljenje kada ce nesto sto zelimo da se desi… Kada pocenemo da radimo na necemu ili tezimo ka necemu treba da bude glavna preokupacija sredstvo i nacin na koji zelimo da dodjemo do cilja ne cilj da bude sam sebi cilj i preokupacija…
Kada su ljudi u pitanju, samo je potrebno nemati pretpostavke o njima i biti oodmjeren u postupcima…Na pocetku bude tesko al poslije bude rutina… Ili laksi nacin i bez nekog truda se to postigne kada se umorimo ili nam dosadi ocekivanje i peglanje…
Valjda nisam zamrsio 😀
Hahaha, jasno mi je! 😀 Ma, u pravu si. Ima toga dosta. Valjda nam je u krvi vima da komplikujemo, a stvari mogu biti sasvim jednostavne. 🙂
Suosjećam, al’ pričala sam baš sa jaranom neki dan, on biva k’o normalan i reče mi da je to prosto bježanje glavom bez obzira, kad ustanoviš da bi s nekim moglo biti nešto, jer desilo se prije da cura izgleda normalno, a onda mu život zagorča :Đ
Tako to ide, svi se trpamo u isti koš i to ne dobar, nego onaj najgori. I jebi ga, ako bude bi’će, ako ne … Znaš kol’ko je težak život bez njih, pih 😀
Hahahah fantastično. 😀 Znači kad ti se neko sviđa i kada je kao normalan (šta god to značilo) bježi dok te noge nose 😀
Ma, Bože zdravlja. Bez njih je toliko teško, ja evo ne znam kako živim 😀
Tako nekako o.O Mada, uvjerih se i sama da se ljudi za kratko vrijeme promijene, prije nečeg ozbiljnog je jedna fenomenalna osoba, dok kasnije kad to postane nešto i osoba postane malo naporna, tipa “e tu ne moš ić” the fuck? A baš je najgore prevariti se u nekome pošteno, pa preživljavat onaj osjećaj kad misliš da si gotov iz dana u dan :)) Razumljivo u jednu ruku 😀
Pa stvarno, ili čekati nekog iz knjige il’ ah… pa, živjeti 🙂
Hahaha jes’ jes’. Lobotomija jbt. 😀 Al’ Bože, tu su knjige, njih savršenih ima koliko hoćeš tamo. To je spas. 😀 Dok mi neko ne kaže da sam malo smakla. 😀